"Napred, matori Čeo. Ti ih ne vidiš, ali senke velikih mrtvih šampiona su došle i sablasnim nogama pedalaju nestvarne bicikle. I oni, stari, oronuli, preumorni i pomalo ludi. Prate te u tišini. Sada, da bi te ohrabrile, žabe Katanije pevaće ti vojne marševe. I da bi ti pokazali put, svici, obično tako škrti, upaliće za tebe male fenjere."

Da li sam nekada pomislila: hej, biciklizam je zabavan? Ne.
Da li sam nekada ispratila bilo kakvu biciklističku trku na televiziji? Ne.
Da li sam uživala u knjizi koja opisuje jedno od najprestižnijih biciklističkih takmičenja, Điro d'Italiju? Apsolutno!

Ovome je doprinela činjenica da je trideset drugo izdanje takmičenja kao novinar lista "Corriere della Sera" pratio Dino Bucati, prvi put se oprobavši u ulozi sportskog hroničara.

Istorijske činjenice i redosledi biciklista te 1949. godine zapisani su i možete ih, naravno, naći na internetu (ali i na kraju ovog izdanja) - ono što Bucati ovde nudi nije puko prepričavanje hronologije prolaska etapa: on slika Italiju i njen narod nakon završetka rata. Tenzija, nemir i euforija su gotovo opipljivi u njegovim izveštajima o jednom sportskom događaju.
Svaki akter i svaka opisana situacija izazivaju osećaj bliskosti s nama kao običnim ljudima i čitaocima pred kojima proleću ovi (naizgled) nezaustavljivi takmičari. Činjenica da to ne može svako jasno je vidljiva u dodatku koji Bucatijeve izveštaje dopunjuje: naime, "Corriere della Sera" nije izlazio ponedeljkom, pa je ovo izdanje "dopunjeno" izveštajima drugog novinara, Čira Veratija, kako se ne bi izgubila kompletna slika takmičenja. Preporučujem vam da izveštaje čitate hronološki (dopunjujući Bucatija Veratijem) jer se tako jasno vidi Bucatijevo umeće.